Govor ministra Verbića na Svetosavskoj akademiji

Povodom najvećeg praznika škola i prosvetnih radnika, u Narodnom pozorištu u Beogradu u organizaciji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja održana je Svetosavska akademija. Na ovoj svečanosti prisutnim gostima, ministrima u Vladi Republike Srbije, narodnim poslanicima, predstavnicima stranih zemalja, verskih zajednica, Srpske akademije nauka i umetnosti, univerziteta i visokoškolskih ustanova, kao vaspitačima, nastavnicima, profesorima i đacima predstavljeni su dobitnici Svetosavskih nagrada.

Na Svetosavskoj akademiji obratili su se predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić i ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srđan Verbić.

Prenosimo u celosti govor ministra Verbića:

Poštovani predsedniče, i gospođo Nikolić,
Vaša svetosti, Vaša preosveštenstva, predstavnici verskih zajednica,
Uvaženi ministri,
Narodni poslanici,
Vaše ekselencije,
Gospodine prestolonasledniče i princezo Katarina,
Uvaženi akademici,
Rektori i dekani,
Poštovani vaspitači, nastavnici i profesori,
Dragi đaci,
Uvaženi gosti i prijatelji,

Dame i gospodo,

Priča o obrazovanju je oduvek bila priča u sudaru generacija. Još u sumerskim zapisima nalazimo iste lamente starijih generacija o tome kako ovi mladi nemaju poštovanja za starije, slabo uče i ništa ne znaju. S druge strane, nikada nije bilo generacije školaraca koja se nije pitala: „… a zašto nas teraju da ovo učimo i kome ovo treba?“

Da bismo dosegli vrednosti koje je na ovim prostorima pre osam vekova utemeljio Rastko Nemanjić, danas kada su društvene promene brže nego ikad, moramo najpre da pomirimo generacije.

Profesor ili učitelj, kad god izađe pred đake mora da se zapita: „Treba li ja danas više da ih podučavam znanjima naše zajedničke prošlosti ili veštinama njihove budućnosti?“ Za ovu dilemu ne postoji univerzalno rešenje.
Međutim, ljudi koji su gradili naše škole imali su viziju da Srbija postane zemlja znanja, po čemu će je prepoznavati i ceniti.

U vreme naših prvih prosvetitelja, svaki pismen čovek je predstavljao veliki uspeh za državu. Danas obrazovanje više nije izuzetak niti privilegija bogatih. Danas je obaveza države da svi budu pismeni. Svaki izuzetak, svaki pojedinačni čovek od koga je sistem odustao, predstavlja za državu veliki neuspeh.

Pre jednog veka bili smo na pragu najveće tehnološke revolucije u istoriji i vrlo burnog perioda u kom su preispitivani svi sistemi vrednosti. Obrazovanje u Srbiji ni tada nije bilo sasvim doraslo izazovima svoje epohe. Dva su za to ključna razloga: nerazumevanje društva da smo svi činioci obrazovnog sistema i ekonomska situacija gde puko preživljavanje uvek odnese prevagu nad investiranjem u budućnost.

O tome svedoči i Branislav Nušić, naš poznati komediograf i nekadašnji upravnik kuće u kojoj se večeras nalazimo. U satiričnom tekstu “Intervju sa Svetim Savom” Nušić poručuje svetitelju: “Znate, vi ste živeli u jedno sasvim naivno doba kada je snaga narodna udružena sa prosvetom koristila zemlji i veličini narodnoj i državnoj. E, ali mi sad nismo tako naivni. Znate, prosveta je prosveta, ama budžet je budžet.”

Vek kasnije, suočavamo se sa gotovo istovrsnim dilemama. Međutim, mi moramo da izgradimo zemlju znanja. Kako?

Kako da to učinimo u ovim teškim vremenima?

Dame i gospodo,

Dopustite mi da podsetim na iskustva iz prošlosti jer se naša zemlja ne jednom zatekla u teškim okolnostima. Upravo nam primeri iz života Rastka Nemanjića pokazuju da se u najtežim vremenima situacija može preokrenuti na način da se postave temelji snažne, dragocene, trajne ustanove.

Podsetiću da je epoha u kojoj Sveti Sava piše prva dela na srpskom jeziku i osniva prve škole, jedno od najmračnijih u evropskoj istoriji, kada krstaši razaraju Carigrad, vode se ratovi širom Evrope, a kontinentom haraju smrtonosne epidemije. Mada neprekidno ponavljamo kako učimo iz svetosavskih primera, ovu, a možda najvažniju lekciju, nikako da savladamo: kako teške okolnosti da preokrenemo u sopstvenu dobit.

Činjenica da se nalazimo u teškim vremenima ne može nam biti izgovor da ne učinimo ništa. Teška vremena će u tom slučaju postati samo još teža. Ako obrazovnu praksu ne prilagođavamo zahtevima modernog doba, ne samo da nećemo postati zemlja znanja, već ćemo zajedno sa obrazovanjem izgubiti i šansu za privredni oporavak ali i svoju kulturu i identitet.

Iza nas je niz pompezno najavljivanih reformi prosvete koje nisu ostvarivale željene efekte. Ove neuspele reforme nisu u dovoljnoj meri bile zasnovane na činjenicama i razumevanju onoga što jesu problemi. Vreme je da naučimo još jednu važnu istorijsku lekciju – da ne možemo popraviti obrazovanje revolucionarnim promenama.

Naš put ka Srbiji kao zemlji znanja nije revolucija. Nama je neophodna evolucija obrazovnog sistema koji treba postepeno, korak po korak, iz dana u dan, prilagođavati novim izazovima savremenog života. To je takođe i naš put u budućnost.

Dame i gospodo,

Kako bi postigli ovaj dugoročni cilj i Republiku Srbiju trajno učinili državom na koju će buduće generacije biti ponosne, neophodno je da društvo transformiše svoj odnos prema obrazovanju, kao i prema tradicionalnim ulogama koju u školi imaju nastavnici, đaci, roditelji i država.

Zato je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja uporedo sa postupnim rešavanjem velikog broja problema koji su u medijskoj žiži, preduzelo i brojne javnosti možda ne tako vidljive mere, kako bi se dostigao naš cilj. Njega, međutim, nije moguće postići ako ne podstaknemo i ne uključimo sve one koji su deo obrazovnog sistema.

Naš prvi korak je da vratimo đaka u središte svih zbivanja. Škola postoji zbog đaka.

Dugo se zaboravljalo da se sa društvenim promenama i novim tehnologijama menjaju i potrebe đaka, njihov odnos prema školi i životu. Naša je namera da upodobimo obrazovni sistem savremenom učeniku jer samo tako možemo izbeći nerazumevanje i odbacivanje nastavnog programa, gubitak poverenja u svoje sposobnosti i samo znanje, rast broja obrazovanih ali nekompetentnih kadrova, nespremnost za tržište rada, kao i sve druge negativne pojave poput vršnjačkog nasilja ili bolesti zavisnosti. Naše škole moraju đaka da pripreme za rad i za život, tako što će ga naučiti da neprekidno uči, kako u školi, tako i izvan nje.

Mi želimo đake koji znaju da sve od njih zavisi, koji znaju da niko ne može da uči umesto njih samih, koji su svesni da su najodgovorniji za sopstveno obrazovanje.

Drugi, ali ne manje bitan korak je da vratimo ugled prosvetnim radnicima, da ih podstaknemo i motivišemo, da njima samima vratimo veru da znanje jeste moć.

Želimo da čujemo glas nastavnika prilikom donošenja odluka o obrazovnoj politici, ali i o drugim važnim društvenim pitanjima. Želimo da imamo što više nastavnika koje će zbog njihovog požrtvovanja, posvećenosti i znanja, cela Srbija poznavati po imenu.

I konačno, nužno je da najprirodnije saveznike školskog sistema, a to su roditelji, uključimo mnogo više u proces obrazovanja i vaspitanja. I kao što posmatrajući iz prestonice često ne vidimo i suštinski ne razumemo probleme s kojima se suočavaju male lokalne samouprave širom Srbije, tako iz obrazovnog sistema često ne prepoznajemo probleme, ali ni rešenja koja su vidljiva i sasvim očigledna roditeljima naših učenika.

Međutim, jedna od najvažnijih poruka, bez koje nijedan pojedinac, nijedno društvo, niti država ne mogu da odgovore na izazove 21. veka jeste da obrazovanje ne sme ostati zatvoreno samo u škole. Celoživotno obrazovanje, neprekidno usavršavanje i učenje moraju biti naši odgovori koje kao društvo imamo u ovim teškim vremenima.

Ni manjak resursa, ni globalne političke okolnosti, ni brojne druge nestabilnosti, ne mogu nas sprečiti da sebe neprekidno usavršavamo.

Dame i gospodo,

Naša je misija da Srbiju učinimo zemljom znanja. Postepenim, malim ali upornim koracima možemo zajedno da transformišemo naše obrazovanje i sledeći prosvetiteljsku viziju Svetog Save, Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, krenemo ka budućnosti.